Šta je selektivna pažnja?
To što tako doživljavamo druge oko sebe je deo našeg opažanja i jednog procesa koji se zove selektivna pažnja. Kada nas nešto boli, kada nešto želimo, opažamo drugačije. Želimo trudnoću koja se još ne ostvaruje, samo ćemo primećivati trudnice oko nas, boli nas nešto, primećivaćemo osobe koje deluju zdravo...ali zapravo, ono što je važno da znamo jeste da je patnja univerzalni ljudski fenomen i da svi ljudi pate...Svi.
Ljudska bića se bore sa različitim izvorima bola i patnje, sa raznim mislima, emocijama, doživljajima, strahuju od pojave raznih negativnih misli i emocija u njihovom unutrašnjem svetu. Svi naši problemi i životne situacije zapravo imaju dva izvora bola, bol povodom prisustva ( bol povodom prisustva problema , na primer, saznanje da moramo proći kroz proces vantelesne oplodnje) i bol povodom odustva ( još uvek se nismo ostvarili kao roditelji). To sve usložnjava problem i onda imamo bol povrh bola i patnju povrh patnje. Borimo se sa direktnim bolom koji izazivaju naše misli, emocije, ali i sa bolom povodom odsustva i još uvijek neispunjene želje da se ostvarimo kao roditelji i ne živimo život kakav vrednujemo.
Ono što želimo najviše objasniti da bismo krenuli ka životu koji vrednujemo, da bismo stvorili harmoniju u svom umu jeste proces izbegavanja, kontrole i na kraju prihvatanja.
Zašto se to baš meni dešava?
Šta zapravo svi radimo kada nam se pojave razne negativne misli, neprijatne emocije, razmišljanje o tome koliko je proces vantelesne oplodnje emocionalno težak, iscrpljujući, postavljamo sebi mnoga pitanja zašto se to baš nama dešava?
Pokušavamo da pobegnemo. Radimo razne aktivnosti, izbjegavajuće aktivnosti kako bismo pobegli od tih negativnih misli, neprijatnih emocija, iskustveno bežimo od gledanje u misao „Koliko će da traje ovaj proces?“, „Šta ako nikada ne uspem da se ostvarim kao roditelj“?, „ Šta ako ne uspe ovaj postupak sada?“ Kada nas preplavi anksioznost, patnja povodom tih misli, smislimo da ih se rešimo tako što ćemo sebi još više pogoršati - nećemo dozvoliti da mislimo o tome, na razne načine ćemo pokušati da blokiramo svoj um, radićemo neke fizičke aktivnosti da nam skrenu pažnju, čistićemo kuću, koristiti alkohol ili neku drugu disfunkcionalnu strategiju. Govorićemo sebi „Nemoj da mislis o tome“, "Ne smeš da imaš takve misli“ Čini nam se da bismo tako mogli da pobedimo sve u čemu smo se trenutno našli, svu patnju, fizičku bol, tužna sećanja, anksioznost, razmišljanja o tome kako proći kroz proces vantelesne oplodnje.
Izbegavanje je zamka koju postavljamo sami sebi
Ali moramo da shvatimo da je to iluzija i zamka našeg uma. Što više izbegavamo da mislimo i doživimo negativnu misao i neprijatnu senzaciju u nama, to je ona zapravo jača i dajemo joj veću snagu. Kontrola neželjenih misli i emocija uspeva ali samo kratkoročno. Jedna od stvari koju možemo da naučimo kroz psihoterapiju jeste da naučimo da odustanemo od napora da kontrolišemo neželjene misli i emocije ( na taj način ćemo se osloboditi i automatskog uma koji će bez upliva svesnosti da govori koliko je nešto teško, nepodnošljivo ili strašno - priprema za postupak vantelesne oplodnje, zahtevnost nekih intervencija, i slično. Nije lako da se odupremo kontroli jer je ljudski mozak programiran za tu radnju, to je posao našeg uma. Međutim, jedno od važnih pravila u terapiji prihvatanja i posvećenosti jeste „Ako nisi voljan da doživiš, doživećeš“. Zapravo, što više iskustveno izbegavamo da se suočimo sa tugom, anksioznosti, patnjom u sebi, više ćemo je doživljavati.
Šta zapravo znači biti voljan da doživimo i prihvatimo, izaberemo da osećamo?
Prirodno je da raste nivo telesnih senzacija, da će vam srce ubrzanije kucati, da ćete ubrzanije disati, da ćete osetiti blagu generalizovanu anksioznost u celom telu. Obično sebi u tim trenucima govorimo sledeće :“Zašto mi se to sad pojavljuje, srce mi lupa, nikad ovako nije lupalo, strah me, šta će se desiti i slično....“ U kontekstu gore pomenutog, prihvatanje i voljnost bi se odnosili na drugačije poimanje sebe, pokazivanje drugačijeg stava prema sebi, pokazivanje saosećanja i ljubavi prema sebi, a ne optuživanja (Zašto osećam taj strah od vantelese oplodnje sada, ne smem da ga osećam, ja ću biti kriva ako se nešto desi jer sam osećala taj strah“ i slično).
Potrebno je da se vratimo u sadašnji trenutak i kažemo sebi „ Primećujem emociju straha sada, primećujem trenutno neke negativne misli". Na taj način postajemo više svesniji, manje nam je uključen automatski um koji nameće da moramo u situaciji aspiracije, embriotransfera, ili neke druge intervencije da se osećamo loše. Cilj voljnosti i prihvatanja jeste da svesnije i potpunije doživimo sve emocije, cilj nije da se osećamo bolje i da nikad više nema negativnih situacija, jer je to nemoguće, cilj je da osećamo bolje i na taj način budemo saosećajni prema svakom ranjivom delu sebe, da sami sebi budemo najveći saveznik, pa tek onda da otvorimo svoje srce za podršku sa strane. Iz ugla terapije prihvatanja, važno je da shvatimo da smo uvek dovoljno veliki kao nebeski svod kako bismo „zagrlili“ sve te i tamne oblake i neželjene pojave na njemu, nežno i saosećajno, sa saznanjem da će sigurno jednog trenutka da nestanu i prođu.
Kada se suočvamo sa bilo kakvom krizom, strahom, negativnim mislima, neizvesnošću kakvu nosi proces i život u vantelesnoj oplodnji, bitno je da znamo da su takva reagovanja neizbežna, prirodna i normalna. Prirodno je odlutati u razmišljanima o budućnosti, pitanjima kad i kako će se završiti putovanje kroz proces vantelesne oplodnje i neplodnosti. Iako smo rekli da je prirodno tako reagovati, sa druge strane je još bitnije da znamo da nam takve reakcije ne pomažu niti koriste u rešavanju našeg problema. Zato je veoma važno da znamo da je najkorisnije što možemo uraditi jeste fokusirati se na ono što jeste u našoj kontroli. Budućnost ne možemo kontrolisati , ne možemo magično kontrolisati naša osećanja, ali možemo naše postupke, u ovom trenutku, ovde i sada. Fokusirajte se na ono što možete kontrolisati, način živoa, ishranu, odnos sa partnerom, saosećanost prema sebi i vlastitiom telu. Zapišite svoje misli i emocije, osećanja. Budite svesni svojih misli, osećanja, sećanja, senzacija, svega što prožima dušu i telo.
Kada verbalizujemo ono što smo primetili u svom unutrašnjem svetu onda se konektujemo sa svojim telom, uzemljujemo se, a to dodatno možemo postići tako što ćemo :
- polako pritiskati stopalima o pod
- primetiti i nabrojati nekoliko stvari koje vidimo
- polako dodirivati ruku o ruku
- obratiti pažnju na udah i izdah, na disanje i tako se vratiti u sadašnji trenutak.
Na ovaj način prihvatamo sve što se nalazi u našem unutrašnjem svetu, a povezujemo se sa svojim telom i imamo veću kontrolu nad našim postupcima. Kada je oluja na moru i brodovi koji su u luci spuštaju sidro iako to ne znači da će oluja da prođe.
Mislite malo i na sebe
Napravite mesta i prostora za teške emocije u toku svog procesa vantelesne oplodnje, budite brižni i saosećajni prema sebi i shvatite da niste vi krivi jer prolazite kroz tu dijagnozu i krizu. Biti brižan prema sebi je suštinski važna stvar ukoliko želimo da se nosimo sa procesom vantelsne oplodnje na funkcionalan način. Zapitajte se kako biste se ponašali, šta biste savetovali nekom koga volite, a prolazi kroz krizu, kroz dijagnozu neplodnosti ili je u nekoj od faza vantelesne oplodnje? Samo se počnite ponašati prema sebi onako kako biste savetovali i odgovorili toj osobi koju volite.
Kroz celi tekst suštinski je važno da zapamtimo da nema izbegavanja negativnih emocija, misli, sećanja, radimo na procesu njihovog prihvatanja. Prihvatajući svoj unutrašnji svet saosećajno, nežno, sa punom svesnošću, nismo u kontroli i otporu-uspećemo da vladamo svojim postupcima. I što je još važnije, povezaćemo se sa svojim vrednostima, sa onim što je nama važno. A tu je bitno da sebi postavimo nekoliko pitanja:
- Kakva osoba želim da budem dok prolazim iskustvo vantelesne oplodnje? (hrabra, strpljiva, iskrena, smirena...)
- Koji su to saosećajni načini kako mogu da se ophodim prema sebi dok prolazim kroz proces vantelesne oplodnje?
- Koje brižne reči mogu sebi uputiti iako primetim da tu postoji i strah i strepnja i negativna misao?
- Šta bi „JA“ za deset godina rekla ovoj sada „JA“ koja prolazi kroz proces i iskustvo vantelesne oplodnje?
mr Sanja Lukač, klinički psiholog
